недеља, 30. децембар 2012.

Четири јахача апокалипсе


Зогића станови
Мокра Гора - дец. 2007 год
Србија је земља са много врхова преко 2000 мнв, међутим скоро сви да се налазе у области где неки други људи и даље уче своју децу вечној тактици владања светом, завади па владај.
Ако се овом приликом задржимо у зони, пре свега менталног здравља, видећемо Четири величанствена врха Централне Србије који се издижу изнад овог елегантног на почетку текста споменутог броја.
Нарочита је част ходати њима када завлада бела пустиња. Када ветар и мраз учине очи сузним, а прсте промрзлим.

Први од четири јахача је врх Поглед, смештен на југу, на Мокрој Гори и достиже висину од 2154м. Његов најближи сусед, Белег са 2006м, станује неколико стотина метара јужније. Раздваја их седло преко којег прелази, за оне који то виде, граница између Црне Горе и Србије. Погледу се најлакше прилази из села Драга, лоцираног изнад магистралног пута који повезује Нови Пазар са Рожајима. Наћи пит кроз село, као и одвајање за планину прави је мали подвиг, лутање је загарантовано. Право исходиште за најудаљеније делове планине, пошто се предходно реше све шумске раскрснице и пронађу све планинске стазе, јесте планинарска кућа ПД Санџак (1334м).  Од планинарске куће, топлог уточишта сакривеног међу високим боровима, треба се најпре вратити до шумских путева и места где се утоварује грађа - Косово раван. Одавде се навише може ићи директним, "зимским" путем како га домаћини називају или нешто дужим околним, "летњим" путем. Дужи пут вуче преко напуштених Зогића станова. Путеви се наново спајају на широким ливадама нешто испод већ споменутог седла.
Свеједно је који се пут изабере, крај је забачен и прелеп, скијање је доста питомо углавном С1. Један од главних ски детаља налази се на спусту кроз шуму испод Зогића станова С2+, међутим најлепши доживљај у планини је ноћно скијање. Клизити шумским путевима под светлошћу чеоне лампе, док се високи четинари надвијају и пролећу поред...нешто је што се памти за цео живот.
Приступ М.Гори
Врх Поглед


Те јесени смо стварно поранили :). 
Владимир Филиповић на силаску са Белега 2006м
Други јахач налази се нешто северније од предходног и углавном је по имену добро познат. Панчићев врх 2017м, живи и баш добро ради на планини Копаоничкој. Да није тако лепо насељен хотелима био би изазован из свакок угла. Садашњи случај је такав да је врх углавном лако приступачан и то из неколико праваца. Од лакших варијанти једино из Туристичког насеља је нешто занимљивије. Међутим право лице овога јахача сачувано је на истоку, још увек жичарама не загађено. Исходиште за ову страну је споменик Мрамор у Брзећу,  лоциран на изласку из места у правцу Лепосавића. Пут ка висинама у почетку је јасан, колски пут, да би даље наставио широким отворених ливада. Спуст од око 900м висинске разлике може се направити или истим путем или преко ски стазе Крчмар у дно Дубоке, а одатле шумским путем који прати речицу до полазне тачке. Техники, цела тура не прелази С1-С2.
Источне падине Копаоника
Скијање у предсезони
Крчмар - нов. 2008 год.
На самом Панчићевом врху налази се маузолеј овог великана. Маузолеј је опасан жицом и забрањен му је приступ.
Предпостављам да је неком фрка ако се читају речи Јосипа Панчића упућене српској омладини, а које се притом налазе на плочи: "Да ће тек дубоким упознавањем и проучавањем природе наше земље показати колико воле и поштују своју отаџбину!"  
Припрема.
Караула у Топлом долу
Последња два Јахача, налазе се на далеком истоку земље и живе као комшије на Старој планини. Миџор 2168м и нешто северније позициониран Дупљак 2082м. Имао сам среће да се врзмам по њиховом комшилуку пре него су се градски људи доселили. За сад се ова симпатична дружина, људи из града, држи гребенског језичак око Бабиног зуба. Докле ће догурати са експанзијом!? Остаје да видимо.
Знам да је све то добро за локалну заједницу, раст и развој али начин на који ми то радимо...некако ми не улива поверење.
До ових Јахача класична тура иде од пл.дома Бабин Зуб па преко Жаркове чуке и Три кладенца у десно према Миџору или лево преко седла Вучије јаме на Дубпљак. Једне смо зиме урадили и пробну туру изласка на Дупљак из Големе реке, међутим све се то показало као поприлично монотоно.  За Дупљак бих препоручио класичну варијанту преко Три кладенца, тежине до С2. Миџор са друге стране пружа један од јединствених доживљаја. Условом је да се се крене из села Топли До, одавде се може ићи источном "рокерском", тежом или западном "фенси", лакшом варијантом. У оба случаја у силаску са врха до полазне тачке има око 1400м висинске разлике, које се осим последњих 100 метара лако да одскијати по широком гребену.
"Фенси" варијанта је заправо класична Алпска тура. Лаган ранац, кувана домска храна, топли кревет, кредитна картица, милина једна. Тура у овом случају изгеда на следећи начин, из Топлог дола до пл. дома Бабин зуб на спавање и клопу. Сутра дан класичном варијантом преко Три кладенца на плато, а пото и врх Миџора одатле спуст јужним гребеном. "Рокерска" варијанта је све исто само у супротном працу плус шатор и хладан доручак.
Стара планина, негде око Три кладенца. март 2006 год
Фото: Радмила Пејовић
Миџор у правом лицу, вршни плато - март 2010 год
Најбитније за овакву ситуацију, да се боја скија и компаса слажу ;)
фото: Радослав Милојевић

Према Дупљаку

Хм..., ако не пењање онда би можда могло скијање
СИ страна Миџора
Све наведене туре држе се углавном технички лакшег терена попут шумских путева или широких и благих падина. Међутим физички су све веоме озбиљне, орјентацијски захтевне, а ако се узме у обзир чињеница да помоћ неће тек тако стићи, тражи се максималан опрез. Терен у основи није лавинозан али то не значи да се треба опустити по питању ове највеће опасности која прети турно скијашима.


Оцене у Tурно скијању, извор: Vyber skialpinistickych a lyziarskych tur, S.Klaučo;                                        Slovenija Turnosmučarski vodnik, I.Jenčić :

С1 - лак терен, широке и благе падине, шумски путеви
С2 - падине до 20 степ. нагиба без изразитих стрмих одсека
С3 - отворене, широке падине до 30-35 степ. или крађи стрми одсеци
С4 - до 45 степ. Експозиција није превелика
С5 - жљебови или кулоари са нагибом од 45 - 55 степ или 35 - 45 са великом експозицијом
С6 - преко 50 степ. са великом експозицијом или иначе око 55 степ.
С7 - скокови преко стена, слапова или ледничких пукотина са великом стрмином.

Тамо далеко...

четвртак, 13. децембар 2012.

Мењање перја

Прелаз из летњег у зимски мод
Долази зима, дуга и хладна. Затвори врата, упали ватру, пада први снег!
Скраћено би ови чувени стихови звучали: "Јеееее, зимске чаролије почињу!" :))

Зимски детаљ из Стокхолма, болдер скакаоница.

понедељак, 19. новембар 2012.

Ћао, здраво и довиђења

Држања за ваздух, оцена III !?
Оригинална варијанта Звонковог  VI-/IV
Ако се добро сећам, ово је други смер из кога сам се због крушљивости вратио. Први је био пре више година на Проклетијама, а други пре пар дана пробан Звонком у Центаралној стени Горњака. Није ми јасна идеја првих пењача, шта су хтели пролазећи овуда да постигну?. Адекватан назив смеру би био Руски рулет шоу.
После два цуга сипљиво-ломљиве стене и небројено "занимљивих" блокова културно се поздрависмо са домаћином, зјаздисмо на дихт и одосмо на пењање, јербо ово то сигурно није.
За потенцијалне шоумене остаје могућност испитивања варијанте овог смера која избегава траверзу друге дужине.

понедељак, 5. новембар 2012.

Ла Траверза

Сана на уласку у прве беле плоче
Из неког мени не познатог разлога смерови у облику траверзи у потпуности су занемарени. У суботу смо направили првенствено пречење целе стене сектора Бургија у Горњаку и добили врхунско пењање, дужине 70м и тежине IV/V+. Улаз у смер налази се у најнижем делу левог гребена по коме се пење првих 15-так метара, потом се пречи у десно држећи се највертикалнијих белих полоча. Након преласка на лакши терен штанд, до овде око 40м. Даље попети се два до три метра и преко лепих белих благо оборених плоча са хемијским пукотинама у десно до велике окапине, 30-так метара. Како смер пресеца неколико спорстких смерова, спада у категорију полуопремљених тако да поред класичне опреме препоручујем и екстра гуртне за "увца" којима смер обилује. Траверзу је могуће направити и који метар више по обраслој полици или ниже по лакшем терену али верујем да естетски би то била потпуно нека друга прича.
Назив смера  инспирисан је чистим локалним и ничим исквареним Италијанско-Немачким-Француско-Српско-Влашким језиком. :)

понедељак, 22. октобар 2012.

Испосница

Знао сам да ће се толико тумарање пре или касније исплатити. Коначно смо нашли благо, благо сакривено у једној од испосница Уомуљских планина. :)
У дубинама Уомуља
Са благом смо нашли и рај, овај пут само болдерашки ;).
Дан је био и више него одличан тако да смо и благо и рај оставили да се одморе од случајних пролазника, док смо ми отишли да се подружимо са искушеником Душаном.
смер искушеника Душана VI+, 110м (први пут попет лета 2007 год.)
Почетак деликатне пречке другог цуга. Остало, доста симпатично. Нарочито је занимљива  не нарочито тешка али зато пипава пречка у трећој дужини.
Поглед на долину око велике Мораве и Млаве
Спојка: гребен Ладне воде, Искушеника Душана, 29 алпиниста и барам још једног (надам се).
  

четвртак, 11. октобар 2012.

Kaњон Бељевине

Захваљујући Бојану Ристићу све је почело нашим гостовањем на зајечарској телевизији, а завршило се опремањем првог смера у кањону реке Бељевине, околина Злота. Смер се зове Суза (V-, 12м), а поред њега урађена су још два сидришта са неколико пењивих варијанти. Оцене би се кретале у распону V+ до VI+ са висином од око 15м.
Бељевина
У међувремену неколико људи из веома интересантне локалне заједнице завршило је уводни курс спортког пењања.
Кањон Бељевине са пл.домом удаљеним око 200м  једнај је од најбољих локалитета за учење и развој спортског пењања, ако се свему дода и Лазарев кањон са километрима стене, причи
краја нема.
Пример из Лазарев кањона. Висина око 20м.
Туристичка стаза пролази 20м ниже, од паркинга 10мин лааагнооо.

Колико је мени познато у Лазаревом кањона сад постоји пар полуопремљених дужих смерова, који до сад нису имали понављања. Смерове су опремили Радослав Милојевић и Влада Љујић.

РТВ Зајечар
И ту се ми пењемо на овоке лубенице ;)
Овом приликом захвалио бих се домаћину Данијелу Алексићу за одличну организацију. 

уторак, 2. октобар 2012.

Романија

Поглед са Романије. Фото: Бојан Јовичић
Да није било тих година са краја прошлог века, да су путеви бољу, да има више пењача, да се цени више своје него туђе, да је мања цена нафте... Новакова ливада би одавно била забрањена за камповање, смерови би били већином заузети и добро исполирани. Овако су дивна брда, миришљаве шуме и топле стене биле само наше или смо можда ми били њихови? Остаје да се разматри при наредном обиласку.

Централна IV, 250м. 
Са последњег пописа. У првом плану грана од дрвета. У другом плану са десна на лево: Слађан, Драган, Соња, Татјана, Сана, Бојан и а.т.  У трећем плану, залазак сунца. Фото: семи-аутоматик :)
Робертов смер VII-, 120м

Захваљујем се, а истовремено подржавам све оне који се држе само асфалта. ;)
   

петак, 21. септембар 2012.

Креативно пењање

профилни снимак болдера - The Pabble, Peak District
Нешто за размишљање.
Један од најкреативних пењача осамдесетих Британац Џони Доуз,  творац првог Е9 (Indian Face) као и његово решење овог болдера можете погледати на снимку ниже.
Проблеме које је решио једном руком налазе се у десном делу плоче, док детаљ у ком користи само ноге  провлачи се са лева на десно, a затим средином навише.

понедељак, 20. август 2012.

Болдер Сувобор

Сувоборски болдер
Врео дана идеалан за вртење точка по обронцима Сувобора, искористили и открили одличан болдер са предходне слике. Лоциран пар стотина метара северно од раскрснице планинарских путева код Добрих вода (790м.н.в).
Даље у тексту су слике гранитних стена које чекају своје хероје. У питању су бивши каменоломи у околини Кадине Луке, села Ба и Славковице. Сликано пре пар година.

За крај, гратис распевавање! ;)
Маркирана стаза за пл.бициклизам од Рајца (а, можда и пре) до Дрине.

четвртак, 16. август 2012.

Гребен Престола

Проклетијска великопотезна тура која услед одсуства пењача заинтересованих за класицизам последњих година не бележи превелику посећеност. Смер је први пут попет пре тачно 55 год. од стране двојице врсних алпиниста Живојина Градишара и Бранка Котлајића.
Први пењачи на врху Јужног врха Каранфила (2441м) после препењане Котловске смери. Један од ретких врхова којем се и данас приступа искључиво пењањем.
Са лева на десно: Бранко Котлајић, Бранко Митрашиновић и Живојин Градишар
Пар дана касније попет је Гребен Престола
Имао сам ту част да Бранка упознам пре пар година испред планинарског дома у Грбаји који сада носи његово име. Прилика за упознавање није била нимало лепа, као део тима Горске службе тражили смо његовог пријатеља који је нестао предходних дана. И поред немиле ситуације оставио је веома интересантан утисак на мене, нарочито по питању пењања. Био је први старац којег сам упознао, који је притом говорио Српски, а који је на спомен речи стена, или пењање није говорио оне чувене празне речи типа: "шта ће вам то, зашто то радите, боље се само шетајте...", већ је имао смоје јасно мишљење, предлоге и савете. Неко време после тог сусрета изашла је и Бранкова књига: Живот са планинама. Ово дело представља праву ризницу информација и сећања на послератну генерацију алпиниста и њихову делатност. У књизи је на веома дирљив начин описао многе своје пријатеље, међу којима једно од посебних места заузима његов велики пријатељ и учитељ алпинизма Живојина Гадишара иначе Словенац. Како је Живојин и по коме добио име, најбоље је прочитати у књизи. Са друге старне, Живојина сам упознао само кроз његова дела у стени. Ово ми је било понављање трећег његовог смера и једино што могу да кажем након свега, свака част. Велики пењачки зналац који се у стени није штедео и тражио јефтину славу. Убрзо по прочитаној књизи , стигла је до мене вест да је г-дин Бранко умро. Из поштовања према њему отишао сам на сахрану, на којој сам упознао другу страну овог великана српског алпинизма. Обзиром да је био велики планинар, нашироко познат и признат за очекивати је било присуство великог броја планинара и говор о његовом раду и делу по том питању. Међутим после првог говора једног од планинарских званичника адекватне реакције међу окупљенима просто није било, као да је већина присутних нешто друго очекивала. А, онда је испред хумке изашао један други старац, онижи и у мантилу, пун енергије и веома гласно изговорио следеће речи:"Ми четници, треба да се зна истина..."! Нашта је присутна маса исто тако времешних, сада у мојим очима откривених четника скоро почела скандирати. Тако сам сазнао да је Бранко био један од оснивача Равногорског покрета и учесник у грађанском рату Србије током II СР на пораженој, четничкој страни и ово је заправо био испраћај не једног планинара већ саборца. Чим сам се вратио кући  књигу сам прочито још једном, неки делови су овај пут добили сасвим другачије значење.
Детаље о њиховом дводневном пењању Гребена Престола, бежању од невремена, жеђи која их је задесила и свему осталом што овакав један смер може да пружи може се прочитати у књизи. Пењање истог смера пола века касније укратко би се могло описати на следећи начин:
Рано буђење
Смер смо у тројној навези попели за нешто више од 10 сати ефикасног пењања. Направили смо један бивак при самом уласку у смер, после неких висинских 150м пењања и то је целој причи дало посебну ноту. Гребен је оцењен са V, поред једног детаља ове тежине према опису има још званично две дужине оцењене са V-. У основи се слажем са наведеним оценама али бих назначио још који занимљив детаљ. Први у стеновитом скоку после првог V-, а иза којег се излази на беле плоче. Оценио бих га као IV, оригинално се овај скок ескивира са десне стране по травнатим полицама. Други занимљив детаљ је у пречници на лево при обиласку првог жандарма (IV+) и ово је мало нејасно али ипак споменут у опису смера.  Последњи детаљ који бих још споменуо смо ми заправо додали и то је лепа пукотина (V+)  у систему гребенских торњића  на који се налази у цугу после предходно споменутог жандарма. Оригинално смер и овде пролази по лакшем терену са десне стране.
Наш додатак јелу ;)
 Пукотина после првог жандарма 
Висина смера је 700м од тога 500м до седла иза "главе" Престола и још 200м до Јужног врха Каранфила. Дужина око 1000м. Приступ од пл.дома до доњег котла и даље до гребена са боровима траје око 1:30. Силаз је нешто компликованији, иде се гребеном са Јужног на Средњи врх оцењен као I-II са детаљима III.
Иван у једном од најлепших детаља гребена Јужни - Средњи врх
У позадини долина Ропојана
Овај гребен поред пар занимљивих отпењавања има и веома лепо завршно пењање. Силаз даље прати класичну пл.стазу преко Северног врха и Крошње за долину, укупно са Јужног врха до Грбаје још 4-5 сати. Кад се све узме у обзир тура траје неких ефикасних 15-17ч и може се урадити за један цео дан али мислим да је штета пропустити бивак у планини. Нарочито сад кад постоји бивак полица на самом рубу стене, проверено се могу сместити три одрасле особе и то у лежећем положају. Полицу смо направили на обореној падини слагањем камења и набацивањем траве. Дефинитивно представља једино хоризонтално парче земље-камена на целом гребену.
У стенама изнад "главе" Престола
Сам смер поред улазних 150м доминантних  стрмих трава, пружа лепо пењање нарочито на местима где су тежине. Изразито крушљива деоница која је наведена у опису и није оставила неки утисак, може се проћи нешто левље по гребену где је стена чвршћа али и експониранија. Оно што се показало као убедљиво најгора дужина по питању крушљивости јесте задња дужина пре главе Престола. Можда овде треба пробати са леве стране или директно по гребену. Наша десна варијанта иако на око лакша испала је прави мали хорор.
Места за абзајл има два, први у првој трећини после споменутих белих плоча, оставили прусик и други у последњој трећини на неких 150м од краја смера, овде смо пронашли  клин титанац са карабинером.
Све у свему физички, а нарочито психички захтевна тура која представља прави испит алпинистичке зрелости. Старих клинова нашли укупно 11. Један алкаш на самом почетку смера, потом три клина у низу на првој петици, у другој петици један, у тређој још три, на местима за абзајл по још 1 или 2.  Од опреме бих препоручио 5-6 клинова, доста већих гуртни/прусика, сет чокова и пар средњих френдова. Штандови су углавном око добрих клоца.
На Јужном врху.
Екипа у боји: Иван Лаковић, Сана Зулић и аутор текста
                   

петак, 10. август 2012.

Доломити - најбољих 10

Један сан, сустиже други. Једна неостварена жеља, ствара нове. Такав ефекат ова брда остављају на мене, а сигуран сам и на многе друге. Стена је чврста, вертикална и пењива, једном речју врхунска. Није случајно што се филозофија чистог, слободног пењања баш овде родила и то пре више од 100 год., а потом проширила на цео свет. Многим смеровима треба проћи да би се историја оживела. Дивно је учити од великих мајстора пролазећи њиховим вертикалним путем. Покушати одгонетнути њихове мисли и мотиве. Запитати се, да ли су само жудели за јефтином комшиском славом, одрађивали водички посао или тежили самоспознаји и ходали по танкој линији своје концентрације. Временом све постаје очигледно и смислено у легендарним стенама: Ћиме, Тофане, Мармоладе...
Стеван Обрадовић и а.т. у договору пред успон. Северне стене Три Ћиме
Дибона канте провлачи се десном ивицом осунчане стене централног врха.
Пројсов камин - изразита пукотина/камин у првој стени са лева.   

фото: Дамјан Живаљевић 
Један случајан разговор у неком од штекова испод западне стене Сас Пордоа, створио је идеју. Направити своју листу најлепших 100 доломитских класика. За сада сам прешао нешто више од четвртине овог пута али обзиром да је у овим крајевима сваки смер класик, усудио сам се направити своју мини листу најлепших 10 са жељом да инспиришем друге, неби ли кренули путем ових легендарних стена.

Дон Кихот - Мармолада; VII-/800м
Сана у кључним излазним дужинама.
Листа би за сада звучала овако:

1. Дибона канте - Велика Ћима, Три Ћиме; IV+, 500м, 2999м.н.в.
2. Дибона - Сас Пордои, група Села, IV+, 700м, 2950м.н.в.
Као и предходни велики смер од аутора и оснивача пењачке династије Анђела Дибоне представљају одличну увертиру за вертикални свет Доломита. Силаз са Велике Ћиме је авантура за себе.

3. ЈЗ смер - Бандиарак, група Контуринес; V, 500м, 2460м.н.в.
Због удаљености од главних путева, мање посећене и популарне стене које баш због тога постају занимљиве.

4. Пројс - Најмања Ћима; V, 250м, 2700м.н.в.
Легендаран камин, попет и отпењан од стране г-дин Пројса пре више од 100 год. Један од најекстремнијих поборника филозофије слободног пењања.

5. Винацер - III торањ, група Села; VI-, 330м, 2696м.н.в.
Леп детаљ у плафону, са лутањем по плочама у доњој половини. Силаз са врха, још једна од ствари која се памти до краја живота.

Дибона - Сас Пордои, IV+/700м
фото: С.Зулић

6. Константини-Ђедини - Тофана ди Роцес; VI-, 500м, 2820м.н.в.
Феноменална пречка, завршни лавиринт и компликован силаз

7. Приоло - Ластои ди Формин; VI, 250м, 2482м.н.в.
Константно, експонирано и ван главних дестинација.

8. Финландиа - Велики врх, Ћинкве (5) Торе; VI+, 100м, 2361м.н.в.
Редак класик који нису попели локални пењачи. Вертикално до превисно.

9. Димаи директ - Северни врх, Ћинкве Торе; VII-, 100м, 2355м.н.в.
Слика ниже говори више од речи.

10. Дон Кихот - Пунта Омбрета, Мармолада; VII-, 800м, 3150м.н.в.
Шта ређи за један од најпопуларнијих смерова у Мармолади, краљици Доломита. За разлику од осталих, овдашње плоче су испране и глатке. Смерови углавном не прате логичне линије пукотина, жљебова или камина. Треба се ослонити на сопствену интуицију, снагу и искуство. Баш како саветује водич за ову легендарну јужну стену. Ако се свему још дода глечер у силаску, причи нема краја.

Пењач: С.Зулић; Димаи директ, VII-/100м
Опремљеност смерова варира од свега и свачега до ничега. Водича има доста али препоручујем од аутора Мауро Бернардија на Италијанском или Немачком као најпрецизније.
Штекова има на све стране. Препорука су у околино превоја Фалцарего, потом последњи паркинг са леве стране код Три Ђиме и ливаде подно Сас Пордоа на путу за превој Села.

Пројс, V/250м
Видимо се тамо! :)

уторак, 7. август 2012.

Жијево

Мој свет, чаробан и леп...
Захваљујући Ивану Лаковићу почетком овог века почело се пењати у реону Букумирској језера, планине Жијево. За неупућене обронци ових брда доминирају североисточним подгоричким хоризинтом. Међутим да би се дошло до срца и душе ових брда мора се стићи до Медуна (престонице племена Куча) или Веруше (изворишта реке Таре). Одатле планински путеви даље воде до средишта ове дивље, а истовремено и дивне планине.
Неколико година уназад чланови Outdoor Club-a и Малог алпинистичког клуба из Подгорице врло успешно организују табор алпиниста, који сваке године окупља све већи број људи.
Логор под Пасјаком
На моју жалост из различитих разлога практично да нисам свраћао у ова брда од немилог догађаја 2002 год., када су овде погинуле Бојана Текић и Весна Дракулић пењући смер Ружа. Иван је поводом десетогодишњице њиховог страдања написао неколико речи које ћу овом приликом само копирати, не додајући и не реметећи ништа:

"Данас, на светог Илију, откуцава првих десет година откад су Весна и Бојана отишле. Неко их се сјећа кроз дане проведене са њима, неко као дијела наше алпинистичке историје којег се сви боје, али вјерују да ће их та чаша мимоићи. У том сјећању смрт побјеђује живот, са све мање нас који памтимо двоје дивних људи, а све више оних којима њихова имена значе само као подсјећање на то шта може да се деси ако ...... предуго је за набрајање. Још неколико оваквих кругова и постојаће само ови други.Вријеме полако таложи неке нове људе, њихове животе и смрти, као што рђа прекрива плочу на гребену Пасјака. Крај те плоче је осигуравалиште, около су врхови Жијева, „.... а горе лете авиони, лете душе, лете облаци и сећања...“ Волим да мислим како ћу тамо моћи да препознам и њих двије. Барем на тренутак." 

Ове године коцкице су се сложиле и поново сам ходао пространим ливадама, пењао у топлим стенама и гледао у плаво небо изнад Жијева. Времена је било мало да се обиђе све шта сам желео али оно мало попетог и прошетаног ме је подсетило колико је све ту онако, таман, баш како треба.
Ивана Самарџија и Мирослав Чолић у смеру Круг двојке, Пасјаци (IV-, 150м).
Дивне, чврсте плоче за прва вођења у традицији.
Александар Спасић у другој дужини смера Кика, Вељи Торач (VII, 70м; 80м пењања).
Мало детаља везано за Кику. Смер је опремљен од стране Ивана Лаковића и Дамјана Живаљевића 2010 год.  Поред десетак комплета добро је понети и сет већих френдова или хексова. Описно би звучао овако; прва дужина лепа неопремљена жљебаста пукотина која не прелази шест, након које следи прелаз преко плоче - 30м. Затим кључна друга дужина, са деликатним балансним пењањем преко шкрапа, цео опремљен - 20м. Трећа дужина, осим једног детаља шестице углавномом служи за уживање у панорами - 30м. Силаз ногама уз лагано отпењавање по источним падинама В.Торача.

п.с. Хвала организацији на овогодишњем табору.

четвртак, 12. јул 2012.

Ашенбренер В Травнику

Скоро завршен табор АО Београда на Вршичу био је добра прилика да се још једном обиђу северне стене Јулица. Овај пут што се мене тиче на удару је био Травник са својим легендарним Ашенбренеровим смером. Први пут овај смер попет је средином 30-тих год. прошлог века и дуго је представљао појам за шестицу у овом делу света. Oригинална оцена овог 800-метарца је VI-/A1, док се данас у слобоном стилу води као чиста VI.
Што би Аника рекао у скорашњем разговору по питању неких домаћих смерова IV+ скоро VII-, по истом принципу бих и ја овај смер оценио као чисти VI скоро VIII- :))
18-та дужина. 
фото:А.Спасић
Препоруке за конфорно пењање овог "старог" класика:
- Одлична општа физичка спрема, ако вам приступ до смера траје дуже од два сата можда није лоше да размислите о повратку.
- Одлична психичка спрема, ако вам почетни лакши иначе празни цугови представљају проблем  можда је паметно да се ипак вратите.
- Одлична техничко/тактичка спрема, ако вам немање клинова у цуговима лакшим од пет ствара више питања, него одговора можда није лоше да размислите о враћању.
- Одлична пењачка спрема. Мислим да је за слободно понављање пожељно конфорно пењање на нивоу седам.
Приступне чаролије
Корисне информације: 
- Могуће је спојити 6 и 7, 8 и 9, 11,12 и 13 као и 14 и 15 цуг. Штанд пре "бункера", бр 17 боље је преселити под превис, ближе чувеној клоци. Доњи штанд у овом случају изложен је падајућем камењу из 19-тог цуга (после "бункера"). 18 и 19 дужина такође се могу спојити али мислим да није баш најбоље решење због трења.
- Најтеже место је дужина изнад "Вилица" у водичу за Словенске стене од Михалича наводи тежину V+/A1, слободно мислим да није лакше од VI+.

Излаз:
По завршетку последње шестице следи лепа плочаста рампа дужине нешто преко 100м и оцене до IV+. Даље смер прати први каминаст жљеб са десне стране. Њиме се пење око 70, а не 50м како каже водич. Даље следи рампа у лево без тежине. Ова рампа се прати до краја одакле се настваља очигледним гревеном III још неких 100-150м. Са гребена се лако потом пречити улево до планинарског пута В. Мојстровка - Травник.
Александар Спасић подно чувене клоце. Оригинална варијанта иде преко ње.
Све у свему, високо препоручљива и озбиљна тура коју је штета потрошити на преживљавање.
Тешких цугова има доста, добар део њих је опремљен клиновима који сигурно држе тежину тела али за падање је боље додати нешто своје или пажљиво отпењати.
'ајд здраво :)
фото: А. Спасић