Не тако давно, једна особа крајње озбиљна у мом присуству је изустила: "Ја све знам!". Након тога само сам занемео, ипак нико се од Сократа није се усудио да тако лако изговори такве речи. Неко време сам се питао да није та свезнајућа особа овде да би спасила човечанство од глупости или дала одговоре на вечна питања!? На моју жалост одговор се лако и брзо наметнуо. Како нам човечанство у последње време све више тоне, без индиција да му неко свезнајући помаже да се из кризе извуче, могло би се на крају закључити да је и ово још један случај несрећног детињства. Иначе, каква би то част била, познавати...
На срећу свих који знају колико не знају постоје књиге из којих се сваки дан може по нешто мало знања украсти, па ко докле догура.
Књига покојног професора Филолошког факултета у Београду и великог алпинисте Рашка Димитријевића (1989-1988) је ремек дело које се не сме пропустити.
Књига је написана после немилог догађаја који је задесио писца при пењању Гребенског смера у Јаловцу 1938 у којем нико на срећу није теже повређен, а у штампу је пуштена 1982 год. Данас је нема у слободној продаји али уз мало труда може се наћи у неким антикварницама или распродајама.
Уместо било каквог коментара, ниже у тексту налази се неколико одломака из књиге:
- "Хтео сам да остварим нешто неприпремано унапред, као и толико пута раније, да пођем без циља а да доћем на прави циљ".
- "Што се тиче мојих допуна, које ја не називам психолошким, које уопште никако и не називам, оне су саставни и битни део сваког тренутка у стени, и без њих ништа не може да се објасни, а најмање чињеница да је алпинизам много више душевно стање него телесни напор".
- "Кад туристи и планинари, који иду само обележеним и осигураним путевима, стигну у неку планинску кућу, окупе се око столова у трпезарији да вечерају и да, мало гласније, изнесу и измењају своје утиске са пењања и силажења. Лепо је то што они играју главне улоге у својим причама, јер су њихове ноге газиле оштро камење а њихова се лећа савијала под обично тешким ранцем. Лепо је и то што су се користили туђим искуствима и ишли од једног обележеног камена до другог, од једне црвеном бојом закићене стене до друге. Ми алпинисти немамо ништа против тога: наши се путеви никад не укрштају са њиховим".
Прилог иницијативи "Отвори очи":
 |
| Литература за ширење круга знања |
Књига покојног професора Филолошког факултета у Београду и великог алпинисте Рашка Димитријевића (1989-1988) је ремек дело које се не сме пропустити.
Књига је написана после немилог догађаја који је задесио писца при пењању Гребенског смера у Јаловцу 1938 у којем нико на срећу није теже повређен, а у штампу је пуштена 1982 год. Данас је нема у слободној продаји али уз мало труда може се наћи у неким антикварницама или распродајама.
Уместо било каквог коментара, ниже у тексту налази се неколико одломака из књиге:
- "Хтео сам да остварим нешто неприпремано унапред, као и толико пута раније, да пођем без циља а да доћем на прави циљ".
- "Што се тиче мојих допуна, које ја не називам психолошким, које уопште никако и не називам, оне су саставни и битни део сваког тренутка у стени, и без њих ништа не може да се објасни, а најмање чињеница да је алпинизам много више душевно стање него телесни напор".
- "Кад туристи и планинари, који иду само обележеним и осигураним путевима, стигну у неку планинску кућу, окупе се око столова у трпезарији да вечерају и да, мало гласније, изнесу и измењају своје утиске са пењања и силажења. Лепо је то што они играју главне улоге у својим причама, јер су њихове ноге газиле оштро камење а њихова се лећа савијала под обично тешким ранцем. Лепо је и то што су се користили туђим искуствима и ишли од једног обележеног камена до другог, од једне црвеном бојом закићене стене до друге. Ми алпинисти немамо ништа против тога: наши се путеви никад не укрштају са њиховим".
Прилог иницијативи "Отвори очи":
 |
| Бања Ковиљача :) |
Нема коментара:
Постави коментар